Nevolja – kolumna Anđele Stanković

Tražim te.

U tuđim stopalima, cipelama, čarapama. Tražim tvoje. Obrisi grada su sjani kad te nema. Idem ulicom i mislim- u ovoj si živeo. Gde li si sada?

Često mi mnogi liče na tebe. To je zato što ste svi vi isti. I, kada te tako dugo nema, ja se uplašim da si zauvek otišao negde, a onda se setim da nikada nisi ni bio tu.

Kako se zove sila koja te vuče da dva puta staviš ruku na užarenu plotnu?

Tražim tvoje smešne košulje na kratke rukave kojih se stidiš. Nalažim ih na drugima, ali nije isto. Na tebi su bile zabavnije.

Tražim tvoje dosadne akten-tašne pune važnih papira. Važnijih odbilo koga, važnijih od sebe samog.

Tu mi se već izbor sužava. Kada nađem nekoga da je nosi, shvatim da su nijanse u pitanju. Tvoja je malo tamnija, mračnija, tvoja ima šifru i treba da se otključa. A za njihove imam ključ i nisu zanimljive.

Tražim ti šake na strukovima drugih žena. Urednih noktiju i hedonističkih jastučića na dlanu.

Glavu ti retko tražim, jer je svakog dana u mojoj.

Sinoć sam sanjala da te tražim u hotelu. Uletala sam u sobe u nadi da ću te naći. Ali nisam. Jer ti dugo već ne živiš u tom hotelu. I ja sam to znala dok sam prekidala stanare u različitim radnjama. Nikome nisam rekla koga tražim. Samo sam trčala i uletala u sobe. Kao da želim da te prepadnem. Da budem korak ispred tebe.

Svakog dana sve više zaboravljam i tvoje cipele, košulje, tašne, šake i glavu.

Kako se zove osećaj kada nekoga počinješ da ne voliš više?

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *